Зашто су иконе Богородице чудесне
Атонски монаси посебно поштују Богородицу – све три украјинске Лавре, на пример, посвећене су Богородици. Занимљиво је да су велики северни манастири освештани су у част Преображења Господњег: и Соловецки и Валаам. Манастири северне Лавре – Тројице-Сергијев, Александар Невски – у славу Свете Тројице. А наши су сви Успенски. И сваки манастир има своју икону Богородице, чувену по чудима.
Ово је занимљив феномен. За разлику од икона пресвете Богородице, постоји много мање чудотворних икона Христа или светитеља. Господ је уредио да се чуда изливају кроз иконе Његове Пречисте Мајке. И не без разлога. Господ увек посебно слуша Њене молитве. Прво чудо догодило се у Кани Галилејској на молбу Богородице. У почетку је Христос прилично хладно реаговао на проблем недостатка вина на свадбеној гозби: Шта је мени до тебе, жено? (Јован 2:4). Али Богородица је молила, а вода је, по речи Господњој, постала вино.
Тако је и у нашем животу. Бог, Праведни судија, видећи наше зло срце, можда је већ спреман својим гневом да нас некако грубо сруши, постави на своје место, али Мајка Божја посредује. Колико је случајева када је гнев Божији, изливен у искушењима, тугама или болестима, одвраћен молитвама пред чудотворним иконама Богородице. Она чује све који се моле и који се надају Њеној свемоћној помоћи.
На Атосу то најбоље знају. Јер Атос је место посебног подвига. Овде се вековима свакодневно води битка са непријатељем људи. Ово је непрекидна невидљива битка, непрестана борба. Ако је у земаљском рату немогуће стално бити на линији фронта и трупе се нужно повлаче у позадину ради реорганизације, онда су на Светој Гори они који се заиста боре, све време су на удару ватре. А посебно им је потребна помоћ Мајке Божије.
Странац ће видети да на Атосу има огроман број чудотворних икона Богородице и помислити да је то већ нека врста неравнотеже – монаси не само да је поштују, него јој се стално обраћају.
Али треба разумети да је монаси непрестано изговарају Исусову молитву, да су већи део дана на богослужењу, хвале име Божије, готово свакодневно на литургији причешћују се Светим Тајнама. Читав њихов живот усмерен је ка Господу и усредсређен је на своју љубав према Њему.
Апостоли поштују Богородицу као своју. Она је названа и првом монахињом – уосталом, била је Девица, цео свој живот посветила је Господу, чула је реч Божију и извршила вољу Његову. Сећате се одломка из Јеванђеља који се на празник Богородице чита у црквама? Једна жена, подижући глас из народа, рекла Му је: Благословена материца која Те родила и груди које су Те храниле! И рекао је: Благо и онима који слушају ријеч Божију, и држе је. (Лука 11: 27-28). Може да нам се учини да је Христос својим одговором омаловажио значај Богородице. Али не. Напротив, на то нам такође скрећу пажњу свети оци – ми благосиљамо Богородицу, не само зато што је она родила Божанско дете, већ и зато што је читав њен земаљски пут освећен потпуним послушањем вољи Божијој.
Она је са понизношћу примила радосну вест од арханђела Гаврила (ево слушкиње Господње; нека ми буде по ријечи твојој. (Лк. 1,38)), родила Богомладенца у бедној пећини. И срце јој се сламало када је Њен Син био бичеван и разапет. Заједно са апостолима, Она се радовала Његовом васкрсењу и након Вазнесења проповедала Његова учења.
Читав њен живот био је испуњен Богом. Стога је монаси заиста поштују као своју и обраћају јој се у молитвама. Штавише, опходе се са великом љубављу, знајући да ће им Мајка Божија увек прискочити у помоћ. Ово непоколебљиво поверење испољава се на видљив начин – у посебном поштовању према Њеним чудотворним иконама.
Ако нас преплављују мисли о неверју
Иверска икона допловила је до манастира морем. Мајка Божја је сама назвала икону „Брзопомоћницом“. Икона „Тројеручица“ добила је име након што је светом Јовану Дамаскину одсечена рука због проповеди поштовању икона. „Утешитељка “ је спасила манастир од разбојника…
Ако верујемо ономе што је записано у Јеванђељу – да је Дјева постала Мајка, да је мртвац у повојима изашао из гроба и дуго живео након тога, да је Распети провео три дана у гробу и поново устао, а затим се узнео на небо – зашто би смо онда сумњали у то да се и сада могу догодити предивна чуда?
„Где Бог хоће побеђује се поредак природе“, каже једна од химни посвећена Богородици. „Рођени из Тебе обнавља законе природе“, пева се на празник Велике Госпојине. Односно, када Господ жели, природни ток догађаја се мења и догађају се апсолутно невероватне ствари.
И ми, ако погледамо свој живот у Христу, можемо дати сличан пример. Можда не тако светао, не тако материјално опипљив, али било је случајева када се после наше молитве уобичајени ток ствари заиста променио. Свако се може сетити малог чуда које му се лично догодило.
Богородица и данас излива своју милост на нас. Покојни Митрополит Владимир рекао је: „Људи не иду на празан бунар“. Да се чуда нису наставила до сада, поштовање икона вероватно би изумрло, а и саме би се чувале негде на музејским изложбама.
Нарочито на Светој Гори, где је, као што знате, једна од главних врлина трезвеност, односно смирен, пажљив став према животу. Монахе тешко можемо назвати емотивно узвишеним људима. И без икаквих емоција, они имају чврсто уверење да су се ови или они чудесни догађаји заиста догодили.
Напокон, сваки случај се бележи у аналима хронолошким редом. Атос, као монашка република, основан је не тако давно – тек пре хиљаду година. Тада су догађаји већ били јасно документовани и није могло бити речи о било каквом фалсификату. Ова или она чуда догађала су се људима уз велики број сведока, и само као гром из ведра неба, неко предање није могло да се појави. Ако се у манастиру догодило чудо, у хронике је унета порука о томе. Наравно, с временом, приликом преписивања, могли би се додати детаљи, али историјски обрис је остао непромењен.
Шта урадити кад нам се учини да губимо веру? Главна ствар је да се не претворимо у циника. Постоје таква стања која описује Јеванђеље: Вјерујем, Господе! Помози мојему невјерју. (Марко 9, 24). Цинику ништа неће помоћи. У филму „Сталкер“ јунаци пате јер не могу да верују. Желели би то, али су изубили „орган“ којим се верује. Атрофирала је савест. Ако немате вере, не можете је убацити у облику чипа.
„Губим веру…“
У првом случају, наш недостатак вере, по правилу, потиче из незнања. Из чињенице да нисмо дубоко уронили у тему и површно је себи образложили. То је као да особи која није студирала физику кажете о електричној струји. И он ће се смејати: какви су то електрони, како се крећу дуж жице, каква је ово глупост? И иако не можемо да видимо електроне и не можемо их додирнути рукама, то не значи да електрична енергија не постоји.
Тако је и овде. Ако говоримо о јеванђељским догађајима, онда им је посвећена читава наука – библијска археологија. Многи научници из целог света вршили су истраживања у археолошким ископавањима или су у писаним изворима пронашли потврду онога што је описано у Библији. Говорећи о чудотворним иконама, монаси не препричавају само оно што су чули од некога. У наше време се чудесне фреске и иконе обнављају и проучавају. Стручњаци објављују своја открића. Веру подржава и знање.
С друге стране, можда постоји духовна компонента у коју се сумња. О борби против мисли много је написано, међу којима свети оци издвајају посебну групу – богохулну. То су мисли против Христа и Богородице, а директно су надахнути ђаволом. Ако су мисли о гордости, похлепи, расипању и тако даље деривати нашег разума, знања, осећања и зависе од степена наше грешности, онда богохулне уопште не припадају нама. Ово је, могло би се рећи, чип који ђаво покушава да убаци у наш рачунар. Потпуно ванземаљски софтвер који нема никакве везе са нама.
И њих треба схватити у складу са тим. Прво, схватити да су ђаволски. И друго, одмах се оградити од њих и замолити Господа за помоћ: „Ова мисао није моја, одузми ми је!“ Уосталом, вредна је и туга што нам долазе такве мисли, пошто је ђаво већ достигао свој циљ. А да не говоримо о њиховом схватању озбиљно. Требало би се понашати према њима као према туђој флеш диск јединици, коју само треба да извучемо из главе, бацимо је и заборавимо.
И само треба да се сетимо да се чуда и даље дешавају. Људи и сада долазе до чудотворних икона Богородице, траже помоћ и, што је најважније, добијају је.
Шта можемо научити од Богородице
Друга ствар је начин на који тражимо. На Светој Гори сам много пута приметио како дирљиво, потпуно детињасто, строги монаси показују љубав према Богородици. И не само у молитви. Украшавају иконе изрезбареним футролама за иконе, драгоценим одеждама и пале многе лампе. Навикли смо на то да се украшавањем икона баве искључиво жене, а на Светој Гори старе, побељене седе косе, монаси сакупљају цвеће, праве букете – можда не баш веште, али морате видети са каквом љубављу то раде!
На пример, у манастиру Дохијар сав живот је усредсређен око чудотворне иконе Богородице „Брзопомоћнице“. Јутро почиње и дан се завршава с њом. Име Пречисте увек је на уснама браће. Дирљиво је како сваки дан после Литургије напамет певају канон Богородице. И сви певају – и ко може и ко не може. Једногласно и са великим ентузијазмом.
Када су људи са одређеним проблемима долазили код игумана Дохијара, сада преминулог старца Григорија, тешио их је како је могао и тада их је увек упућивао на „Брзопомоћницу“, са пуним уверењем да ће Мајка Божја помоћи. Говорио је тако: „Само ви вичите њој на сав глас…“ „Вичи на сав глас“ – не у смислу „вришти колико можеш“, већ се моли свим срцем, са свом својом душом, колико год можеш да верујеш.
Занимљиво је да је истовремено старешина увек причао о неком потпуно новом чуду иконе, јер су га непрестано звали и писали, обавештавајући га о томе шта се догодило захваљујући молитвама „Брзопомоћници“. А његове приче су инспирисале, јер ако видимо да се чула молитва једне особе, тада и сами добијамо додатни мотив да подједнако снажно и ми затражимо помоћ.
За мене је можда највише изненађујуће чудо са иконе Богородице „Утешитељка“. У време када су гусари упадали у светогорске манастире, разбојници су одлучили да нападну и манастир Ватопед. Чекали су јутро да се отворе манастирске капије. Према традицији Ватопеда, кључеве капија држао је игуман, дајући их вратару сваког дана пре почетка службе.
Ујутро, стигавши на место састанка са вратаром, који је негде закаснио – а то се догађало на трему саборне цркве испред фреске са ликом Богородице – игуман је изненада видео да се лице Најчистије на фресци се променио. Богородица му се окренула и наредила му да не отвара капије, јер разбојници желе да нападну манастир. А онда је старешина са ужасом посматрао како је Богомладенац почео руком да прекрива уста Најчистије мајке речима: „Монаси живе немарно, зато су достојни смрти“. Али Богородица је повукла Спаситељеву руку и још једном поновила упозорење.
Капије, наравно, нису биле отворене, а кад је свануло, братија је видела да се разбојници заиста крију испод зидина. Манастир је спасен. Од свега највише изненађује је што је слика на фресци остала у измењеном облику. Сада је на том месту нова икона на којој је насликана Богородица као пре овог чуда. А промењена фреска је демонтирана и премештена у храм посебно изграђен за њу, где се и данас налази.
Мислим да је ова слика Богородице блиска свакој особи која настоји да понизно разуме себе. Напокон, шта је понизност? Пре свега – трезвено разумевање онога што заправо јесте. Разумевање степена нечије грешности, удаљености од Бога. Али најважније је схватање да се без помоћи Бога не можете променити. Само је Господ у стању да га учини бољим.
И као што испољавање љубави према Христу постаје следовање Његовим заповестима, тако ће нам испољавање наше љубави према Богородици бити опонашање Њеног начина живота. Како то можемо да постигнемо? Пре свега, понизношћу, способношћу да чујемо реч Божију и живимо по Његовим заповестима.
Јеванђеље се дословно преводи као „Добра вест“. И ова порука упућена је свима нама. Тежимо Господу, извршавајмо вољу Његову. Волимо свог Створитеља, волимо своје ближње, волимо жртвеном љубављу.
Ако се трудимо да понизно разумемо себе и свим срцем радимо за Господа – да се молимо, чинимо добра дела, испуњавамо Његове заповести – Господ ће нам, Својом благодаћу и молитвама Пречисте своје мајке, сигурно помоћи да попунимо оно што нам недостаје у духовном животу, тако да, према речи Христовој, будемо и ми савршени, као што је савршен и наш Небески Отац.
Eпископ oбуховски Јона (Черепанов)
преузето из часописа „Отрок“, № 5 (103) 2020.
Извор: pravmir.ru
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов