Вера, то је дело срца

dokaz-b

Пре много година у посету ми је дошао један студент. Са великом неодлучношћу и истовремено са истрајношћу тврдоглавог трагача, изјавио је, да је атеиста, међутим, да би веома желео да верује, али да не може. Годинама се питао, тражио је, али сав његов напор није давао никакав резултат.

Разговарао је са професорима, образованим људима, али није могао да утоли жеђ за открићем нечег веома важног. И ето, тај студент је чуо за мене и решио је да подели са мном своја егзистенцијална трагања. Питао ме је о научном доказу постојања Бога.

– Да ли си упознат са интегралима и различитим једначинама?
– Нажалост, не – одговорио је – изучавам философију.
– Штета, јер ја знам само за такав доказ – рекао сам кроз шалу.

Студент се збунио и заћутао је.

– Опрости – рекао сам – што сам се мало нашалио са тобом. Али Бог није једначина нити некакав математички доказ. Када би то било тако, онда би сви образовани људи веровали у Њега. Видиш, Богу се можеш приближити другачије. Да ли си некада ишао на Атос? Да ли си срео правог аскету?
– Не оче, али желим да одем тамо. Слушао сам о том месту. Ако ми Ви кажете, отпутоваћу тамо већ сутра. Познајете ли неког образованог човека са којим бих тамо могао да се сретнем?
– Кога преферираш: ученог који ће те изневерити или светог који ће те пробудити?
– Радије бих ученог. Бојим се светих.
– Вера је дело срца. Покушај ипак да се сретнеш са светим. Како се зовеш? – питао сам га.
– Гаврило – одговорио је студент.

Послао сам га к аскети. Упутио сам га куда да иде, дао сам му одговарајућа упутства, нацртао мапу.

– Доћи ћеш к њему и задаћеш му исто питање. Кажеш да си атеиста и желиш да се обратиш у веру и да нађеш доказ да постоји Бог.
– Бојим се. Стидим се – одговорио је.
– Због чега се стидиш и бојиш светог, а мене не? – питао сам га – Иди њему и просто га питај исто што си и мене.

Након неколико дана студент је отишао аскети и затекао га је у дворишту, како разговара са младићем. Насупрот њима на греди су седела још четворица и чекали. Гаврило им се плашљиво придружио. Није прошло ни десет минута како се разговор старца и младића завршио.

– Како сте младићи? Јесте ли појели ратлук, попили воде?
– Хвала старче – одговорили су младићи са љубазношћу својственом мирјанинима.
– Хајде овуда – обратио се он Гаврилу, истичући га међу осталима – узми кутију ратлука, а ја ћу ти донети воде. Хајдемо, открићу ти једну тајну: у реду је да је човек атеиста, али атеиста који се зове као архангел? Први пут видим тако нешто!

Нашег јунака умало није задесио инфаркт, када је одједном чуо ово откриће. Како је старац знао његово име? Ко му је говорио о његовим сумњама? Шта је на крају крајева њему старац желео да каже?

– Оче, могу ли да поразговарам са Вама? – промрмљао је, застајкујући.
– Погледај, пада мрак. Узми ратлук, попиј воду и упути се у оближњи манастир како би преноћио.
– Али оче, желео сам да разговарам са Вама. Је ли то немогуће?
– О чему да разговараш? Која је сврха твог доласка?

„Када је то рекао, осетио сам – причао је младић – како сам се испунио другим ваздухом. Моје срце се напунило вером, душа се загрејала, а сумње су се разишле без сваког логичког аргумента, без дискусија и даље без јасног одговора на моје питање. Моје „ако“, „зашто“, „може ли бити“, су ишчезли сами од себе. Од тог тренутка за убудуће су остали само „како“ и „шта“.

Све то што младић није нашао у науци, пронашао је у откривењу светог, који је завршио четири разреда основне школе. Свети људи су врло разумни. Они над тобом врше операцију без анестезије, али ти том приликом не осећаш бол. Врше трансплантацију без отварања тела. Уздижу те до неизмерних висина, не користећи лествице светских логика. Враћају ти веру, не оптерећујући ум.

Митрополит месогски и лавреотски Николаос (Хаџиниколау)
с руског превела Нина Цветановић

Преузето од Пријатељ Божји

Translate »