НИКОЛА МИРЛИКИЈСКИ – СВЕТИ НИКОЛА

НИКОЛА МИРЛИКИЈСКИ – СВЕТИ НИКОЛА (грч: Άγιος Νικόλαος), чудотворац услед многих чуда која су се десила његовим молитвама; светитељ који тајно дели дарове, па је велика радост за децу. У новије време је замењен лажном копијом „деда мраза“; најчешћи светитељ – заштитиник српских породица (најчешћа слава у Срба); светитељ заштитник морепловаца, трговаца, деце, и др. Црква га слави на дан упокојења, 6. децембра, а спомиње се и 9. маја (пренос моштију) и у Сирну суботу.

Рођен је у Малој Азији током трећег века, син јединац знаменитих и богатих родитеља Теофана и Ноне из ликијског града Патара. Био је веома побожан од почетка свог живота, тако да је већ као беба одбијао да сиса млеко средом и претком. Духовном животу поучио га стриц Николај, Епископ патарски. Замонашио се у манастиру Нови Сион. Кад му се родитељи упокојише, Николај раздели имање сиромашнима, а себи не остави ништа. Као свештеник у родном граду прочуо се милосрђем. Његове свештеничке активности су се дешавале у време жестоких прогона Хришћана у време цара Диоклецијана и Максимијана. У то време је био бачен у тамницу, али он је и у затвору наставио да проповеда Јеванђеље и приводи људе Христу. По доласку на власт Лицинија, толерантност према Хришћанима је порасла, па је у то време Свети Никола путовао у Египат и Палестину. По повратку је постављен за Епископа града Мира, у Ликији. Мудар, милостив и одважан, Св. Николај је био прави пастир свог стада и велики заштитник Хришћана. Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји (325). Из велике ревности према истини ударио је јеретика Арија и због тога био удаљен са Сабора и лишен епископског достојанства. Враћен је пошто се сам Господ Исус Христос и Пресвета Богородица јавили неколицини првих архијереја на Сабору и објавили Своје благоволеније према Николају. У јављању су видели како Христос предаје Светом Николи књигу Јеванђеља, а Богородица омофор, симбол епископског достојанства. На основу тога, враћен је на Сабор као канонски Епископ. Милостив, праведан, истинит и велики заштитник људи, још за живота сматран је светитељем, па су га призивали они који се нађу у муци и невољи. Јављао се у сну, на јави и доносио утеху и мир међу људе. Упокојио се у дубокој старости 6. децембра 343. године. Његове мошти су пренешене 1087. године из ликијског града Мира у Бари, који је у то време био Православни град, где се и данас налазе.

У једанаестом веку, Турци су освојили скоро све области источног римског царства у Азији, па су свуда немилосрдно прогонили Хришћане, рушили храмове и спаљивали мошти светитеља. И град Мир је био изложен њиховим насртајима, те су се многи становници из њега иселили. Тада су многе цркве у доњој Италији потпадале под Цариградску Патријаршију, па и црква града Барија у Италији, на Јадранском мору. Једном побожном свештенику барском, јавио се Свети Никола у сну речима: „Иди, јави народу и освећеном сабору, да моје тело из Мира у Ликији пренесу у Бари, јер није угодно Господу да остане у пустом и безљудном граду“. Било је то 1096. године.

Грађани барски натоваре три лађе са житом, преруше калуђере у лађаре, па их пошаљу у источне крајеве да жито продају а мошти да донесу. Овој експедицији сретно испаде за руком да пронађу тело Светог Николе у мирској цркви, натоваре га на лађу и донесу у Бари. Осмог маја пред вече, приспеју путници у Бари, и уз велику свечаност и литију светитељеве мошти су положене у цркви Светог Јована Претече. У цркву одмах навале многи слепи, глуви, неми, душевно болесни тражећи исцељење, а многи су га и добијали. После три године, подигну Барани велелепну цркву Светом Николи и ту пренесу његове мошти. Овом храму касније је и српски краљ Св. Стеван Дечански слао богате прилоге и читав храм у сребро окитио, јер је и њему Свети Никола вид повратио (као што је речено у његовом животопису).

Из Охридског пролога

Свети Николај Чудотворац, Архиепископ мирликијски. Овај славни светитељ, слављен и данас по целоме свету, би јединац син у својих знаменитих и богатих родитеља, Теофана и Ноне, житеља града Патаре, у Ликији. Као јединца сина, дарованог им од Бога, они опет посветише Богу, и тиме дадоше га Богу као уздарје. Духовном животу научи се Свети Николај код свог стрица Николаја, Епископа патарског, и замонаши се у манастиру Нови Сион, основаном тим истим стрицем његовим. По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се прочуо својим милосрђем, мада он брижљиво скриваше своја милосрдна дела испуњујући реч Господњу: „Да не зна левица твоја што чини десница твоја“ (Мт 6,3). Када се предаде самоћи и безмолвију, смишљајући да тако до смрти проживи, дође му глас свише: „Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од Мене увенчан“. Одмах потом чудесним Промислом Божијим би изабран за Архиепископа града Мира у Ликији. Милостив, мудар, неустрашив, Свети Николај био је прави пастир добри стаду своме. У време гоњења Хришћана под Диоклецијаном и Максимијаном бачен у тамницу, но и у тамници поучаваше људе закону Божијем. Присуствовао Првом васељенском сабору у Никеји, и из велике ревности према истини, ударио руком јеретика Арија. Због тога дела би уклоњен са Сабора и од архијерејске службе све док се неколицини првих архијереја на Сабору не јави сам Господ Христос и Пресвета Богородица и не објавише Своје благоволење према Николају. Заштитник истине Божије овај дивни светитељ био је вазда и одважан заштитник правде међу људима. У два маха спасао је по три човека од незаслужене смртне казне. Милостив, истинит, правдољубив, он је ходио међу људима као Ангел Божији. Још за живота његова људи су га сматрали светитељем и призивали га у помоћ у мукама и бедама; и он се јављао, у сну и на јави, онима који су га призивали, подједнако лако и брзо наблизу и надалеко, и помагао. Од његовог лица сијала је светлост као од лица Мојсијева, и он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости поболе мало и упокоји се у Господу, многотрудан и многоплодан, да се вечно весели у Царству небеском продужујући да чудесима на земљи помаже вернима и прославља Бога свога. Упокојио се 6. децембра 343. године.