Исцељује те Христос
У дјелима светих апостола – апостолском слову, које данас на овој светој Литургији чусте, писац Дјела апостолских, свети апостол и јеванђелист Лука, свједочи о два узбудљива догађаја у којима је свети апостол Петар био главни јунак. Видјећемо, и то је тема моје проповједи, да он главноме и једином истинском актеру свих великих дјела, Господу, све заслуге признаје и упућује.
У првом случају, приказује свети апостол Лука апостола Петра међу хришћанима, светима, који живљаху у Лиди, гдје наиђе на једнога човјека, по имену Енеја, који већ осам година лежаше на одру, јер бјеше узет. ”И рече му Петар: Енеје, исцјељује те Исус Христос; устани и простри сам себи! И одмах устаде”. (Дј. ап. 9, 32 – 34)
Колико год да је ово збитије узбудљиво, други догађај је узбудљивији и потреснији.
У сусједном мјесту, Јопи, бјеше једна ученица, Тавита, што, преведено, значи Срна. Млада дјевојка, разбоље се и умрије. Ученици, чувши да је Петар у близини, послаше по њега. Кад апостол Петар дође, ”скупише се око њега све удовице, плачући и показујући кошуље и хаљине што је радила Срна док је била с њима. А Петар, изгнавши све напоље, клече на кољена и помоли се Богу, и окренувши се тијелу, рече: Тавито, устани! А она отвори очи своје, и видјевши Петра, придигну се и сједе.” (Дј. ап. 9, 36 – 40)
Овим поводом ја сам наумио да вашу пажњу и размишљање усмјерим на један изузетно важан детаљ. Кад свети апостол Петар исцјели непокретног Енеју, строго му нагласи да Енеја зна и да утуви – а и сви около да чују – ко је исцјелитељ: ”Енеје, исцјељује те Исус Христос”. (Дј. ап. 9, 34) Ни једног јединог момента апостол Петар не упада у искушње да себе, евентуално, у први план постави и макар дјелић славе себи приушти. Свима да буде јасно и да сумње нема: Бог је тај који чудо учини.
Ми, ваши свештеници, врло често – и сувише често, рекао бих – предмет смо прича – похвалних, и још чешће, покудних – наших парохијана и непарохијана. Једни нас воле, други нас не воле а трећи нас чак и мрзе; једни нас нападају, други нас бране. У задње вријеме, захваљујући, између осталог, овом погубном ”сокоћалу” интернетском и трачевима који се тамо воде, на наше главе, а најприје, и највише, на главу најбољега и првога између нас, Владике нашег, сливају се бујице прљавих и гнојних лажи. Заиста, ниједан пас то с маслом полизао не би.
Ја сад хоћу да кажем и укажем на оно што је свети наш отац, Саво, прије више од осам вјекова, студеничком игуману, Харалампију, написао: Ако је поп грјешан, молитва његова није грјешна. Јер, наше, православно, поимање је: није свештеник тај који нешто чини него Господ. Христос Господ, Бог наш, је тај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Не крштава свештеник – мада ми то тако кажемо – него Господ крштава. Не вјенчава свештеник него то Господ чини. И било коју другу свештенорадњу да обавља, није он тај који то свршава него Господ. Свештеник је само проводник Божије благодати. Ако је жица, електрична, прљава, ако је бакар потамнио, струја ипак кроз њих тече и из прљаве жице свјетло свијетли и обасјава на све стране.
Господ замјера народу своме, и узима му то за тежак гријех, што се са својим свештеницима препиру. ”Али нико да се не препире ни да ко кога кори – вели Господ преко пророка Осије – јер је народ твој као они који се препиру са свештеником.” (Ос, 4, 4) Да суди и осуди, да кори и кажњава, Господ је задржао, искучиво, за себе. За гријехове свештеника, он ће га походити и платиће му за дјела његова. И недостојни свештеник је свештеник; само ће он за своју недостојност и те како полагати рачуне – строжије од других. Христос нам вели да онај слуга, ”који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен. А свакоме коме је много дано, много ће се тражити од њега; а коме је повјерено много, од њега ће се више искати.” (Лк. 12, 47 и 49)
Велики апостол Христов, и друг његов, Петар, указује на Христа као дјелатеља и чинитеља чуда. И преко нас, и наших грјешних руку, Господ, данас и овдје, тајне и чуда, свакако, чини. И зато вам, још једном, Савину поуку на душу стављам: Ако је свештеник грјешан, молитва његова није грјешна.
Протојереј Василије Томић
Извор: Пријатељ Божји