Дан државности Србије и црквени празник Сретење Господње

30514_vest_устав-књажевства-сербие

Дан Сретења 1804. године пресудан је за историју српског народа, јер је тог дана Крађорђе Петровић подигао у Орашцу Први српски устанак. На Сретење 1835. године у Крагујевцу је проглашен и први устав кнежевине Србије, познат као Сретењски устав – Србија на овај дан слави Дан државности.

Српска револуција, како ју је назвао немачки историчар Леополд Ранке, почела је Карађорђевом буном на Сретење 1804. године, а завршена деценијама касније, захваљујући мудрости књаза Милоша Обреновића.

На Сретење 1804. године, на збору виђенијих Срба са територије Београдског (односно Смедеревског) пашалука, који се догодио у Марићевића јарузи у Орашцу, донета је одлука о подизању устанка против Турака и за вожда је изабран Ђорђе Петровић – Карађорђе. Одлуци о подизању устанка претходила је сеча кнезова, односно угледних народних првака, које су дахије превентивно побиле, због наводне нелојалности.

Карађорђе је током Првог српског устанка (1804-1813), у склопу обнове српске државности, између осталог устројио и низ важних институција, попут Велике школе, далеког зачетка данашњег Универзитета у Београду.

На Сретење 1835. године у Крагујевцу је донет први Устав Кнежевине Србије, познат као Сретењски. Уставне одредбе које је садржао обликоване су по узору на уставе Француске и Белгије. Текст устава, необично либералан за тадашње прилике, израдио је Димитрије Давидовић, знаменити новинар и српски национални радник.

Овакво уставно решење одмах је изазавало негодовање Аустрије, Турске и Русије, због чега је убрзо суспендован. Велике силе сматрале су га превише либералним.

Кнежевина и Краљевина Србија имала је потом пет различитих уставних решења од 1838. до 1903. године. После Другог светског рата, од 1945. године, у потпуно промењеним околностима, Србија је у саставу федералне Југославије четири пута усвајала највиши законодавни акт, а актуелни је усвојен 30. октобра 2006. године.

То је први Устав Србије након распада СРЈ, односно државне заједнице СЦГ.

Слава Сретења, иначе је веома  честа у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичаје.

Сретење се увек слави 40. дан од Божића и на тај дан се ништа не ради, а представља успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу. У питању је први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац.

Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство, јер указује на први сусрет Спаситеља са људима. Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.

Овај догађај из живота цркве описан је у четворојеванђељима где се међу сведоцима помиње и Ана, кћи Фануилова, која је присуствовала Сретењу Господњем, и потом објавила становницима Јерусалима да је “коначно стигао онај који је одавно најављиван и очекиван”.

Предање каже да су првом уласку Исуса Христа у храм у Јерусалиму присуствовали и фарисеји и о томе обавестили цара Ирода. Уверен да је то нови јеврејски цар, како су најавили пророци са истока, цар Ирод је наредио да се Исус убије, после чега је поубијано 14.000 мушких беба његовог узраста. Захваљујући упозорењу анђела божјег, Богородица је са малим Исусом отишла у Мисир и тако га спасла.

Сретење се слави од времена цара Јустинијана 544. године. Тада је у Цариграду и околини владала епидемија куге која је дневно односила 5.000 живота, а пустош је направио и катастрофалан земљотрес у Антиохији. На Сретење су одржане масовне молитве и несреће су престале, па се од тога времена тај дан почео празновати као велики празник Господњи.

Translate »